Либерална држава

Шта значи Либерална држава:

Либерална држава (или либерална држава права) је модел владавине заснован на либерализму развијеном током просветитељства, између седамнаестог и осамнаестог века.

Либерализам се супротставио контроли и централизацији владе апсолутистичке државе, чије су главне карактеристике биле акумулација богатства, контрола економије и однос ауторитарности између владе и народа.

Либерална држава, која се назива и либерална правна држава, усмјерена је ка валоризацији аутономије и заштити права појединаца, гарантирајући им слободу да раде оно што желе докле год то не крши права других.

Економски гледано, либерална држава је директан резултат интереса буржоазије. Његов главни научник био је Адам Смит, који је сматрао да је тржиште слободно када се регулише без икаквог уплитања државе. То је супротан модел интервенционистичке државе, обележен исцрпном регулацијом свих области економије, укључујући и приватни сектор.

Како је дошло до либералне државе?

Либерална држава настала је након Француске револуције, коју су покретали либерални идеали инспирисани радовима Јохна Лоцкеа. Енглески филозоф, који се сматра оцем либерализма, схватио је да су појединци рођени са природним правом на живот, слободу и приватну имовину. Та мисао је имала за посљедицу да држава више не може интервенирати у овим питањима.

За Лоцкеа, однос народа са владом се одвија кроз друштвени уговор којим се друштво одрекне неких права тако да је држава задужена за одржавање друштвеног поретка. Тако је либерализам инспирисао овај модел државе који има за циљ да гарантује индивидуалне слободе, док регулише интересе друштва.

Када је апсолутистичка монархија изгубила власт и буржоазија преузела контролу над револуцијом, привилегије рођења краљевских породица замењене су силом капитала. Сходно томе, постојала је природна наклоност буржоаске класе, која је имала користи од недостатка државне интервенције и нових могућности слободног тржишта.

Карактеристике либералне државе

Главне карактеристике либералне државе су:

Индивидуална слобода

У либералној држави појединци посједују слободе које влада не може ометати. Тако, појединци могу да се укључе у било коју економску, политичку или друштвену активност на било ком нивоу, под условом да не крше права других.

Једнакост

У либералној држави, једнакост се постиже поштовањем индивидуализма сваког појединца. То значи да се са свима мора поступати на исти начин без обзира на спол, старост, религију или расу, увијек посматрајући њихове разлике како би свима дали исте могућности.

Толеранција

Толеранција је посљедица једнакости с којом влада третира појединце у либералној држави, у којима сватко има прилику да се чује и поштује, чак и за вријеме штрајкова и демонстрација.

Слобода медија

Медији дјелују непристрано и нису везани за владу у либералним државама. На овај начин, медији могу објављивати информације слободно и непристрасно, посебно о политичким питањима.

Слободно тржиште

У либералним државама, такозваном "невидљивом руком тржишта" доминира одсуство владине интервенције у економији. Према томе, сваки појединац може вршити економске активности и самим тим се тржиште регулише.

Либерална држава, социјална држава права и држава социјалне заштите

Либерална држава је држава гарант тзв. Права прве генерације, које су индивидуалне и негативне по карактеру, јер захтијевају од државе уздржавање. Ова права се сматрају фундаменталним и односе се на слободу, грађанска и политичка права.

Социјална владавина права је она која се бави правима друге генерације, која захтијевају дјелотворне ставове државе. То су културна, економска и социјална права.

Социјална држава је социјални и економски став који је влада усвојила како би смањила друштвене неједнакости кроз политику расподјеле дохотка, мјере благостања и пружање основних услуга.

Неолиберал стате

Неолибералну државу обиљежава фигура државе као пуки регулатор економије.

Модел је успостављен у неколико земаља 1970-их након такозване "либерализацијске кризе" када је одсуство државне интервенције довело до неравнотеже у закону понуде и потражње и кулминирало економском кризом из 1929. године.

Велика депресија, како је криза из 1929. позната, показала је да је потпуни недостатак регулације тржишта довео до необузданог раста индустрије и посљедичног економског пада. У том контексту, неолиберализам држави приписује минималну улогу регулатора економије, увијек поштујући слободно тржиште и конкуренцију.